Oko fiksira jedan predmet. Svetlo koje se od tog predmeta reflektuje, pada na oko i pogadja prvo rožnjaču. Svetlo se sakuplja površinom rožnjače (75% celokupnog sakupljanja u snopove), a pomoću pupile (blenda) pristiglo svetlo se ograničava. Očno sočivo preuzima ostatak sakupljenog svetla, tako da se slika predmeta jasno oslikava u mrežnjači. Svetlo u mrežnjači se pomoću receptora pretvara u nervne nadražaje i putem očnih vlakana odvodi u odgovarajuću polovinu mozga.

Slika koja je nastala u mrežnjači je izvrnuta, a stvarno prihvatljiva postaje tek nakon prerade u mozgu. Utisci se prenose u odgovarajuću moždanu polovinu preko polovina vidnog polja.

„Prostorno gledanje“ zavisi od uskladjenosti rada oba oka. Za dobar „prostorni vid“ oba oka moraju da poseduju otprilike istu sposobnost vida i mogućnost egzaktnog usredsredjivanja na predmet. Zato očni mišići oba oka moraju da budu optimalno usaglašeni.

Vid na blizinu (akomodacija)

Oko ne može da jasno oblikuje u mrežnjači ne samo predmete koji su na velikoj udaljenosti – nego, usled promene na očnom sočivu, i predmete koji su u blizini. Zato dolazi do kontrakcije mišića očnog kapka, koji se u obliku kruga nalazi oko očnog sočiva. Ako oko gleda u daljinu, mišić nije zategnut i očno sočivo se polako pomiče preko cilijarnih vlakana. Ako se mišić napreže samo pri kontrakciji, očno sočivo se jače savija uz pomoć vlastite elastičnosti. Svetlo koje se odbija od predmeta u neposrednoj blizini, jače se vezuje u snopove, a time je i jasnije odslikavanje u mrežnjači.

Sa svakom starosnom godinom, popušta prirodna elastičnost očnog sočiva. Posle navršene 40. godine, i pored velikog naprezanja cilijarnog mišića, ne može da dodje do tolike kontrakcije očnog sočiva da bi proizvelo jasnu sliku na mrežnjači. Od čoveka do čoveka zavisi kada će da nastane period u kome ne može da dodje do dovoljne kontrakcije. Znači, došlo je vreme za prve naočare za čitanje.

Blizu postavljene oči ne postižu akomodaciju, već oba oka moraju da budu i jasno usmerena ka predmetu. Za ovaj proces odgovorni su očni mišići. Oni se brinu o tome da se obe utvrdjene linije oka sretnu u tački predmeta (konvergentni stav).

Vid u mraku

Svetlosni zraci koje je oko sakupilo u snopove, preslikavaju se jasno na mrežnjači (oko kojim se dobro vidi, ili oko korigovano naočarima). Svetlo se receptorima koji se nalaze u mrežnjači preobražava u nervne nadražaje. Za preobražaj svetlosti za dnevni i vid u boji odgovarajući receptori su čepići, a za vid u mraku su štapići. Čepići nisu jako osetljivi na svetlo i zato nisu u stanju da preobraze malu količinu svetlosti u tami. Za ovo su nadležni štapići. Ali, pošto se štapići nalaze na drugoj ravni mrežnjače od čepića, može doći do toga da su za dnevni vid potrebna stakla različite dioptrije od onih za gledanje u mraku. Mnogi su ljudi u mraku nešto više kratkovidi nego po danu. Da bi bili sigurni u vašu dioptriju, treba da proverite vid i u mraku. Razlika u jačini uočava se često noću zbog maglovitog i nejasnog svetlosnog venca oko izvora svetlosti.

Vid pri vožnji automobila

Jasan vid je pre svega važan pri vožnji automobila. Zbog vlastite sigurnosti i sigurnosti drugih učesnika u saobraćaju treba redovno (svake dve godine) proveriti očni vid. I „prostorni vid“ je važan za procenu brzine i procenu rastojanja. Zato usaglašenost oba oka mora biti potpuna. Kvalifikovani optičar može ovo tačno da proveri i ispravi.

Vid u boji treba da bude korektan da bi dobro i blagovremeno prepoznavali boju saobraćajnih signala. Mnoga postojeća stakla za naočare u boji, koja su danas u trendu (kao što su žuta, pink, narandžasta i plava) nisu podesna za saobraćaj i zato su zakonom zabranjena za vožnju. Toniranje stakala za naočare ne sme biti iznad 25 % za noćnu vožnju kolima. Od 2000. godine ljudi koji nose naočare moraju pri sebi da imaju druge naočare, sa utvrdjenom dioptrijom, kada voze kola. Zbog jačine svetla treba uvek imati naočare za sunce sa odgovarajućom dioptrijom.